Inicijativa za prava na obrazovanje dece sa disleksijom
Disleksiju nije lako prepoznati na prvi pogled: dete ume da pročita tekst naglas, često veoma tečno, čak i izražajno, međutim, kada ga pitate da ponosi šta je pročitalo, ono se najčešće ne seća ničega ili ima iskrivljenu sliku o sadržaju teksta. Zašto se to dešava još uvek nije sasvim razjašnjeno, ali je ono što vidimo u praksi sasvim jasno. Ako ne prepoznamo dete sa disleksijom, njegov ili njen neuspeh u čitanju najčešće će biti pripisan slaboj koncentraciji, pretpostavkom da treba više da vežba, lenjošću i sl. Kada su vas poslednji put terali da vežbate nešto što fizički niste u stanju da postignete?
Disleksija kao prepreka za kvalitetno obrazovanje
Prema globalnim istraživanjima iz 2017. na svetu ima oko 700 miliona ljudi sa disleksijom, što čini između 5% i 10% stanovništva. Kada smo mi prepoznali ovaj problem, a to uvek nekako počne od ličnog iskustva, shvatili smo da u našoj zemlji ne postoje istraživanja koja bi ukazivala na broj disleksičara u Srbiji. No, ako samo ovaj globalni procenat prenesemo na nacionalni nivo, za nas je to značilo ovo:
10% u prosečnom odeljenju od 30 učenika znači da bar 3 deteta u svakom odeljenju možda imaju disleksiju!
Kako ih onda ne vidimo? Ili je kod nas taj procenat daleko manji? Činjenica je da naše škole više ne mogu da se pohvale aktivnom logopedskom službom. Učitelji i nastavnici, pa i pedagoško-psihološka služba, nisu obavezno kvalifikovani da prepoznaju disleksiju, roditelji još manje. Pretpostavimo da je nastava u našim školama oslonjena na dosta teksta i čitanja, da dete jako rano može da umesto dijagnoze i podrške veoma rano dobije etiketu i u školi i kod kuće, možemo pretpostaviti da mnoga deca sa disleksijom, bez obzira na to što su najčešće veoma kreativna i inovativna, ne stižu daleko u našem školstvu. Ako već „ne vole knjigu“, verovatno će većina njih otići na neki zanat ili „ispasti“ iz sistema već posle osnovne škole. Ko je za to odgovoran?
Pravovremeno testiranje i podizanje svesti kao prvi koraci ka rešenju
Ova nevidljiva ugrožena grupa je sa svojim porodicama bez rešenja između dva sistema koji im duguju pomoć i podršku. Školski sistem morao bi da pokaže više razumevanja za potrebe dece sa disleksijom kako bi im pružio podršku u učenju; zdravstveni sistem trebalo bi da pomogne uspostavljanjem rane dijagnoze i na taj način signalizira ljudima u školi da problem zaista postoji.
Timu organizacije „Nauči me“ delovalo je kao da sve mora početi tako što će sve zainteresovane strane sesti za sto. Uz podršku Fondacije „Trag“ kroz program Aktivne zajednice, pronašli smo stručnjake iz ove oblasti, ali i hrabre pojedince i pojedinke koji su bili dovoljno hrabri da progovore o problemima sa kojima su se susretali. Odlučili smo da napravimo niz intervjua koje bismo kasnije pretvorili u jednu zajednički pozitivnu priču kojoj smo dali afirmativni naslov: Heroji uče drugačije. Film je prvi put emitovan u bioskopu „Kupina“ u Nišu, a posle projekcije pozvali smo goste na jedan duži razgovor u prostorijama organizacije „Deli“. Porodice i deca govorili su o svojim iskustvima, ljudi iz škola o svojim problemima, pedagozi, psiholozi i defektolozi o svojoj ekspertizi. Za stolom su nedostajali ljudi koji donose odluke na nivou grada, kao i radnici iz zdravstva.
Svi prisutni složili su se sa idejom da bi najefektivnije, a opet minimalno neophodno i relativno izvodljivo rešenje ovo: da se u trećem razredu osnovne škole, u vreme redovnog sistematskog pregleda, deci ponudi besplatno testiranje na disleksiju. Logika je bila da je svest o tome da imamo problem i pisana dijagnoza dovoljna da makar roditelji mogu da urade nešto za svoju decu.
Neophodne saradnje sa svim učesnicima u procesu
Kada rešavate kompleksan problem, obično prvo lutate od institucije do institucije, pokušavajući da uđete u trag nekome ko će preuzeti odgovornost, ako ne za sam problem, onda za pokušaj da se on reši. Imali dosta sreće da su nas i predsednik Skupštine grada Niša i gradonačelnik saslušali i podržali, a velika pomoć došla je i od lokalnih medija, pre svega Južnih vesti koje su se zauzele za to da pokrenu debatu.
Pošto smo dobili podršku Saveta za zdravlje i kancelarije gradonačelnika, rad smo nastavili sa Domom zdravlja. Pronašli smo predivnu dr Mejru Kijac koja je pristala, iako u penziji, da dođe i podeli sa nama svoju ekspertizu jer se ona problemom dece sa disleksijom bavila celog svog radnog veka. Napravili smo jedan javni seminar na koji smo pozvali pedagoge škola, logopede iz Doma zdravlja i roditelje koji bi želeli tom prilikom testiraju decu i dobiju besplatan savet.
Nažalost, nismo naišli na podršku Saveta za obrazovanje i još manje Školske uprave Niš. Naša inicijativa sastojala se iz jednostavne molbe da prenesu školama savet da obaveste roditelje i na taj način pomognu da se što veći broj učenika uključi u akciju dobrovoljnog i besplatnog testiranja. Nažalost, pismenim putem uputili su nas na nadležno ministarstvo i odbili da učestvuju.
Dom zdravlja je nakon toga preuzeo na sebe inicijativu i sproveo testiranje u školama koje su pojedinačno pristale da daju saglasnost. Rezultati tih testiranja, nažalost, nisu javno objavljeni. Nažalost, ispostavilo se da na nivou opštine grada Niša i svih škola na teritoriji prigradskih naselja procenat dece sa disleksijom višestruko nadmašuje očekivani međunarodni prosek.
Rezultati projekta i dalji koraci
Kako je broj logopeda u niškom Domu zdravlja neočekivano mali, nije realno očekivati da njihova služba pruži adekvatnu pomoć, pa čak ni stalnu podršku u blagovremenom i sistematičnom uspostavljanju dijagnoze. Roditelji su, dakle, bez obzira na sve napore, i dalje upućeni sami na sebe. Prava njihove dece na kvalitetno obrazovanje su ugrožena, a oni nemaju praktičnog načina da ih sistemski zaštite.
S druge strane, kako ne postoji sistemsko rešenje na nivou prosvete, deca su prepuštena slobodnoj, često nedovoljno stručnoj proceni u pojedinačnim školama. Kao rešenje najčešće se nudi prelazak na individualizovani obrazovni plan (tzv. IOP), koji u praksi često znači samo redukciju gradiva, ali ne i promenu načina podučavanja i ocenjivanja.
Naša organizacija je prikupila sva stečena znanja i iskustva iz ovog projekta i objavila ih na sajtu https://herojiucedrugacije.rs/. Od kada je rad na projektnu završen, UG „Nauči me“ služi kao neka vrsta kontakt centra za roditelje i decu sa disleksijom – mi pružamo besplatne savete i podršku u, nažalost, samo ličnim naporima porodica da zaštite prava svoje dece na kvalitetno obrazovanje i bolju budućnost.
