Poznati lingvista Stiven Pinker je na (približno) sledeći način ilustrovao mesto lingvistike (kao kognitivne nauke) između deskripcije i preskripcije:
Pretpostavimo da smo biolozi koji pripremaju dokumentarni film za edukativni program koji se emituje u našoj zemlji, i da je naša tema pesma kitova – veoma složen i karakterističan način komunikacije za ovu vrstu. Verovatno bi jedna od najmanje relevantnih tvrdnji glasila: „Ovaj kit ne peva pravilno”. Ili, na sličan način: „Kitovi sa severnog Pacifika pevaju gore od onih sa južnog“. Ili: „Sadašnji kitovi ne pevaju tako dobro kao generacije kitova pre njih“. Na isti način nema mnogo smisla reći da „ova osoba ne ume da govori pravilno”, ili da je govor Valjeva pravilniji od govora Leskovca, ili da mladi ne govore srpski tako dobro kao njihovi preci. Moderna lingvistika je stoga, po prirodi svoga interesovanja, fundamentalno deskriptivna.
Ovaj prilagođen Pinkerov primer ne ukazuje na to da (eksplicitna) norma, standardizacija i preskriptivizam nisu uopšte potrebni. Oni imaju svoje mesto u jezicima i društvima širom sveta, iako nisu svi jezici normirani, niti je jezik manje jezik ako nije normiran. Akcija „Negujmo srpski jezik”, koja je uzela maha poslednjih meseci u Srbiji, uglavnom je izazvala salve oduševljenja, ali su na svu (ili makar moju) sreću o zabludama koje izaziva i šteti koju čini (iako njeni zagovornici toga možda nisu ni svesni) pisali poznati srpski lingvisti, između ostalih Boban Arsenijević, Tanja Petrović, Marko Simonović. Stoga ću ovde pomenuti samo nekoliko aspekata koji kampanju, po mom mišljenju, čine besmislenom. Kampanja poziva na negovanje srpskog jezika, a u stvari se poziva na negovanje standardnog srpskog jezika, čime se iz korpusa srpskog jezika implicitno isključuju različiti varijeteti (žargoni, dijalekti i dr.); pri tome se naročito poziva na negovanje pravopisa (kao da je pravopis jezik!). Takođe, poziva se na sveprostornu, svevremensku, rečju – sveoštu upotrebu standarda, dakle i u medijima i u školi, ali i na pijaci, na ulici, ljubavnom sastanku ili SMS poruci (kao da se njih tiče kako ćemo svoje SMS-ove kucati u privatnoj komunikaciji!). Ne vodi se, dakle, računa da jezik egzistira u društvu, prostoru i vremenu, i da se u skladu sa njima menja i njima prilagođava. Sama priroda jezičkih „pouka” kojima se agresivno napaduju govornici jeste takva da se oni bombarduju jezičkim pojavama vrlo objašnjive prirode, koje nastaju uobičajenim jezičkim promenama, poput upotrebe oblika svo (umesto „pravilnog” sve) ili konstrukcije u vezi + genitiv. Ako ih, ne daj bože, neki govornik upotrebi, on je kvaritelj jezika, i od takvih ga treba negovati i štititi. Rezultat je taj da su, s jedne strane, mnogi govornici zastrašeni, a s druge, opšta slika koja se stvara jeste da su sva pitanja u vezi sa jezikom ona koja se tiču eksplicitnih jezičkih pravila, te da suštinu srpskog jezika (ili jezika uopšte) možemo otkriti jedino proučavajući pravopis i normativnu gramatiku. Rezultati su, štaviše, mnogo brojniji i dalekosežniji, ali to već prevazilazi konkretan povod ovog teksta.
Negujmo srpsi jezik, ali stvarno!
Elem, Podružnica Društva za srpski jezik i književnost Podunavskog okruga objavila je na svojoj zvaničnoj fejsbuk stranici flajere koje će učenici smederevskih škola deliti povodom izložbe posvećene kampanji „Negujmo srpski jezik” u tom gradu: idejno / likovno rešenje svih flajera je kao na priloženoj fotografiji. Upravo je ono jedan od dva glavna povoda za ovaj tekst – drugi je osvrt na laička objašnjenja data u ovim flajerima.
Krenućemo od slike: ona je šarena, zamišljena kao vizuelno „interesantna”, što treba da privuče govornike našeg jezika (verovatno naročito decu) da flajere pogledaju i spreče kvarenje srpskog jezika. „Pravilne” konstrukcije uokvirene su suncem, a nepravilne munjom, oblacima i kišom. Kakve asocijacije može da izazove ovakva ilustracija? Na primer, da govor usklađen sa normom izaziva prijatnost i udobnost, kao kada vas ogreje sunce, a onaj koji to nije – neprijatnost, uznemirenost i sl., koji mogu doći sa nevremenom. Ili: ako govorite onako kako su srpski normativisti propisali, imaćete mesta pod suncem, u suprotnom: moraćete da kisnete jer za vas mesta nema, vi ste otpadnici. Ili: ko govori u skladu sa normom, grejaće ga sunce, ko to ne čini – spaliće ga grom! Moguće da ova potonja, munjevita, ilustracija, ako joj pristupimo iz drugog ugla, i nije tako loša: možda one koji ne robuju nametnutim rešenjima i proklamovanim autoritetima munja prosvetli i otrezni od uljuljkanosti u kakvu zapadaju oni koji su stalno pod sunčevim okriljem.
Pogledajmo sada nekoliko „fantastičnih“ objašnjenja autora ovih članaka:
(a) „Nepravilnost” konstrukcije Evo ga autobus (primer sa priložene fotografije) objašnjava se time što se enklitički oblik ga ne može zameniti sa njega, pa se ne može reći Evo njega autobus, zbog čega je jedino „pravilno” Evo autobusa. Naravno, zaboravlja se (ili autori flajera to nikada nisu ni znali) da je ovde reč o široko rasprostranjenoj crti balkanskog jezičkog saveza, koja je prodrla u srpski jezik. Pojava ide u rang drugih vrsta udvajanja ili reduplikacija, kao u prizrensko-timočkim govorima (ili drugim jezicima i govorima balkanskog jezičkog saveza, ili i drugim jezicima van ovog saveza, npr. španskom ili hebrejskom itd.), npr.:
Mene me boli stomak.
Nisam gu video tuj ženu.
Ovakve pojave široko su istraživane i imaju svojih objašnjenja: do reduplikacije dolazi pod određenim sintaksičkim, semantičkim, pragmatičkim uslovima (npr. entitet se udvaja ako je reč o određenom pojmu, ili ako je on pre toga uveden u diskurs itd.). Međutim, autori flajera verovatno bi zabranili udvajanje objekta, jer ako se me i gu zameni sa mene i nju, dobili bismo:
(1a) Mene mene boli stomak.
(2a) Nisam nju video tuj ženu.
Besmisleno, rekli bi oni, zar ne?
(b) Nepodobnim se proglašavaju i konstrukcije tipa mala kućica, jer „Nedopušteno je iskazivanje istog pojma dvaput!” Biraj, poručuju oni, mala kuća ili kućica, ne može i jare i pare! Analogija sa udvajanjem objekta opet može poslužiti: evo drugog razloga zbog kojeg bi oni ovu pojavu proterivali iz jezika (srećna li je što ipak nije toliko zastupljena u svim srpskim govorima, inače bi se gadno provela!): jer, rekli bi oni, kako može i gu i tuj ženu da se upotrebi u istoj rečenici, kad se odnosi na isti pojam, šta će nam dvaput! U slučaju male kućice, oni zaboravljaju na stilske i pragmatičke, ali i semantičke efekte: što bi mi neko branio da svoju ogromnu kuću od milošte nazovem kućicom, pa još i malom? Ili, zar jedna kućica ne može biti manja od druge, a ako može biti manja, ne može li biti i mala? Ili zar dvostruko upotrebljenom „maloćom” ne želim da pošaljem posebnu poruku? Jer, mala kuća i mala kućica nije isto: ali ne, naravno, zato što je ovo drugo (kako tvde autori flajera) nepravilno, već iz mnogo „jezičkijih” razloga. Da nije tako, zar bi govornici imali potrebu za obema konstrukcijama?
Šta je poruka, u najkraćem? Srpski jezik je svodiv na normu, koju propisuje i / ili proklamuje određeni krug ljudi (koji podrazumevaju da je jezik njihova prćija). Ako je poštujete uvek i svuda (jednako u školi i na pijaci, ljubavnom sastanku, fudbalskoj utakmici), bićete pod suncem, ako ne, jadni vi (i nema veze da li određeno normativno rešenje ima ikakvog smisla). Jezik uopšte svodiv je na normativistička „pravila”, a odstupanja od tih pravila vrlo je jednostavno objasniti; da biste znali (srpski) jezik, dovoljno je da kupite pravopis i normativnu gramatiku i naštrebate svako naravoučenije iz njih. Ako to ne učinite, bićete proglašeni kvariteljem jezika. I izopšteni.
Gost autor: Kvaritelj Jezika
