Danas, u savremenom školskom sistemu, nameću se mnoga pitanja kad je u pitanju kvalitet nastave. Međutim, ističe se jedno, mogli bismo reći ljudsko pitanje – da li savremeni školski sistem veruje nastavniku? O ovoj temi smo čitali u tekstu u kome, između ostalog, nastavnici jedne američke škole govore kako se osećaju sad kad se se vratili u učionice nakon pandemije, odnosno da li je pandemija bila samo “poslednja kap” koja je dovela do krize u savremenom školskom sistemu.
Tokom jedne školske godine nastavnici su dužni da idu na različita stručna usavršavanja tokom kojih skupljaju bodove i njima ostvaruju pravo na licencu. Ipak, ne možemo posmatrati nastavnike iz ugla oni koji žele i oni koji ne žele da učestvuju u stručnom usavršavanju. Ovo ne treba da bude takmičenje u tome ko će skupiti više bodova, niti ko će se više dokazati. Kriterijum koji nam je potreban jeste da li smo nastavnicima ponudili kontekst zašto treba da se usavršavaju, odnosno da li smo stvorili kontekst u kom će oni sami želeti da se stručno usavršavaju. Da li je svaki seminar napravljen sa ciljem da mi zaista usavršimo određenu veštinu? Tek onda kada smo svesni zašto nam je nešto potrebno, tada ćemo biti dovoljno motivisani da to i ostvarimo. Najpre treba da omogućimo da se svi osećaju kao da imaju izbora da samostalno donose odluke i u tome moramo nastavnike od starta ohrabriti.
U okruženju koje smo stvorili u kome se nastavnik nadmeće za bodove, a ne sagledava suštinsku potrebu za usavršavanjem, nije ni čudo što su rutinske provere postale nešto od čega mnogi zaziru. Ovo dalje stvara atmosferu da ne verujemo nastavniku u procesu koji smo mu sami nametnuli. Na kraju krajeva, ne možemo da tražimo od nastavnika da sa svojim studentima izgradi odnos baziran na poverenju, ukoliko pre toga sami ne izgradimo isti odnos, a time i među svim kolegama.
Podelite s nama u komentarima šta vi mislite o ovoj temi. Da li je školstvo u dubokoj krizi i šta biste još naveli da je problem u savremenom školskom sistemu?
