Razgovarali smo sa profesorkom srpskog jezika i književnosti Bojanom Rakonjac, koja trenutno radi kao nastavnica Srpske dopunske škole u Frankfurtu, u Nemačkoj. Podelila je s nama koji su to izazovi sa kojima se susreće u učionici, kako je došla na ideju da napiše priručnik za nastavnike Kreativne ideje za nastavu srpskog jezika i književnosti, kao i da li je igranju mesto u učionici.
Jedan od najvećih izazova u nastavi i ne samo u nastavi srpskog jezika, već i drugih predmeta, jeste kako motivisati učenike. Ne treba da zaboravimo da je motivacija proces koji neprekidno traje – nekada više, a nekada manje uspešan. Pored toga, određeni način motivacije može biti uspešan u jednoj grupi učenika, ali u radu sa drugom grupom neće dati očekivane rezultate, i to je u redu jer nismo svi isti. Ono što je važno: ne dopustite da vas ovo obeshrabri.
„Nekada će određeni način motivacije biti uspešan u jednoj grupi učenika, ali u radu sa drugom grupom neće dati očekivane rezultate. Nekada će ista grupa različito reagovati na isti način motivacije. Ono što im se juče sviđalo, danas im neće biti podjednako zanimljivo. I to je u redu, svima se dešava dan kada nas ništa ne može pokrenuti.”
Možemo reći da kreativne ideje za nastavu nastaju zahvaljujući konstantnoj potrazi za uspešnom motivacijom učenika, a ideja za pisanje priručnika je nastala zahvaljujući Bojaninim kolegama. Nakon što je na društvenim mrežama često delila fotografije nastavnog materijala i scenografije sa svojih časova, mnogima se to dopalo i predlagali su da svoje pripreme objedini i objavi. Svi primeri iz priručnika su primeri iz Bojanine učionice, a uz većinu tekstova priložene su i fotografije koje pokazuju da je ovakva realizacija časova zaista moguća. Iako je većina primera iz priručnika napravljena u vidu kompletnih priprema za čas, priručnik može poslužiti kao inspiracija nastavnicima da sami osmisle „neobične” časove ili da jednostavno obogate svoj svakodnevni rad u školi.
ZAŠTO JE VAŽNO KORISTITI NOVE I KREATIVNE METODE U NASTAVI?
Bojana smatra da savremeni nastavnik treba da zna materiju koju predaje, ali treba i da poznaje onoga kome predaje. Treba da osluškuje učenike, da poznaje njihov svet, interesovanja, da prati kako raeguju na različite metode i uvedene novine i, konačno, da izabere ono što je delotvorno i svrsishodno. U Bojaninom slučaju način rada koji je postepoeno uvodila je bilo učenje kroz uloge. Učenike stavlja u različite situacije i u različite izmišljene kontekste koji predstavljaju okvir obrade ili utvrđivanja određenih nastavnih jedinica – oni postaju lekari, istraživači, kuvari, advokati ili se pripremaju za dodelu Oskara. Tog dana učionica postaje sala, restoran, sudnica ili bioskopska dvorana. Ipak, to šarenilo, maske i scenografija nikako ne smeju postati sami sebi cilj, već sredstvo za dodatnu motivaciju prilkom ostvarivanja unapred
planiranih ishoda učenja. Bojana kaže da je u početku i sama imala strah da će ovakav način rada možda
delovati neozbiljno, da će se više igrati, a manja učiti. Međutim ovo ne znači da treba odustati od novina, već da treba biti oprezan i sve dobro planirati.
„Mislim da je poželjno i potrebno kombinovati tradicionalne i kreativne metode. Nije sve što je tradicionalno loše, niti je svaka novina dobra.”
