Stalno tragamo za novim temama, ali i razrađivanjem postojećih, pa tako i posećujemo razne događaje, tribine, radionice… Centar za kulturu Smederevo je krajem februara održao još jednu uspešnu tribinu koja je privukla pažnju svojom aktuelnom i zanimljivom temom – Problemi autoriteta i slobode kao izazov savremenog obrazovanja. Da li je autoritet odvojen od slobode ili su u direktnoj korelaciji?

Potreba da se o ovome uopšte razgovara potekla je od knjige Filipa Merijea „Pedagogija- mora se pružiti otpor“ koju je preveo dr Jovica Mikić. Merije razrađuje svoje mišljenje o ovoj disciplini, njenim brojnim zaostacima, zadacima, obavezama i odgovornosti, a na sve to postavlja i ključna pitanja: kako prevazići pedagoške probleme i kako obnoviti autoritet?

Psiholog dr Ljiljana Levkov i nastavnik francuskog jezika dr Jovica Mikić, koji je između ostalog i dokumentalista, formater za nastavnike i prevodilac, stručno su obradili ovu i te kako važnu temu. Ekipa Nauči.me je bila u Smederevu gde je imalo štošta da se čuje, ali i da nam se razjasni.

Šta je autoritet?

Da bi se ispravno shvatilo pitanje autoriteta, prvo se mora razgraničiti razlika između tog pojma i pojma autoritarnosti, a upravo to uradila je dr Ljiljana Levkov.

Dakle, šta je onda autoritarnost, a šta autoritet?

‚‚Autoritarnost jeste lična tendencija da se zahteva poslušnost i da se druga strana povija pod određenom silom, dok je autoritet vrsta poštovanja bazirana na vrednostima i ubedljivosti“, objasnila nam je dr Levkov.

Autoritet sam po sebi dolazi u dva vida: onaj nametnut po definiciji i onaj koji se postepeno gradi i zahteva vreme, a međusobno nisu ni u kakvoj vezi. Upravo ovde javlja se danas jedan od najvećih problema u pedagogiji – autoritet škole kao institucije i nastavnika kao izvora znanja je u krizi i znatno opada.

Zbog čega je to tako može se objasniti putem još jedne podele – tradicionalni i harizmatski autoritet. Harizmatski, baziran na ličnosti i koji je u direktnoj vezi sa „vođom“, i dalje opstaje, ali tradicionalni autoritet, autoritet bespokornih pravila, gubi se zbog interneta i sveopšte dostupnosti.

‚‚Učitelji, nastavnici, profesori više nisu jedini način da se dođe do informacija i saznanja uopšte.”

Predavači ulaze u učionice u kojima očekuju određeni tip učenika, maltene se praveći kao da tehnologija i inovacije u tom smislu ne postoje (a postoji onoliko primera da se uz inovacije i tehnologiju može pomoći deci da uče) , a učenici ulaze s idejom da će van učionice pre naći nešto što ih zanima i što je prilagođeno njihovim potrebama. Odnosno, učenici ne dobijaju nastavnike kakve žele, a nastavnici ne dobijaju učenike kakve žele. Ono što tu nastaje jeste haos izazvan nesporazumevanjem i neusaglašenosti na nekoliko ravni, a svodi se na to, kako je dr Jovica Mikić izložio:

‚‚Treba izgraditi autoritet koji se može dovoditi u pitanje kako bi i učenici i predavači iz tog odnosa izvukli što više.”

Suština problema – idemo li napred ili se vrtimo u krug?

Školski atuoritet često je baziran na strahu i strogom pridržavanju određenim normama kojima se mladi suprotstavljaju. Međutim, kako kaže dr Levkov: “Ovo je sasvim normalno, a ključna stvar jeste da deca vide smisao takvih normi i da se izuzeci nikako ne smeju praviti.”

‚‚Mladi moraju da imaju slobodu da se razvijaju, ali ne možemo ih pustiti da nasumično rade ono što žele bez ikakve kontrole i usmeravanja. Treba da prepoznajemo dečije želje, razumemo ih i vodimo ih ka procesu ispunjavanja tih zamisli, bilo da smo profesori, pedagozi ili čak, a možda naročito, roditelji.”

Razlog zbog kojeg o ovoj temi treba što više raspravljati upravo je taj što je obrazovanje temelj i budućnost svakog društva, rekla je dr Levkov, i uključuje veliki broj ljudi koji čine ogromnu društvenu snagu. U njega se treba ulagati i mora se unapređivati, jer iako naši đaci ostvaruju rezultate i priznati su u svetu, naš sistem i dalje nije dobar, nema sluh za vreme i na njemu se moraju vršiti izmene. Iz tih razloga se ugledamo na finski sistem koji pokazuje odlične rezlutate, pre svega na polju odnosa između učenika i profesora.

Ako se nešto treba izvući iz ovoga, to je onda sledeće: ne možemo se vratiti nazad, ali to i nije nešto ka čemu treba težiti. Sistem obrazovanja je nešto što se uvek mora menjati kako bi se prilagodio vremenu u kojem živimo i njegovim potrebama. A ako dublje želite da zađete u suštinu problema, onda vam preporučujemo Merijeovu knjigu, koja je  već uveliko započela rasprave i diskusije o sudbini koja čeka pedagogiju.

Autorka: Olja Mitić