Добар дан, добри људи!

Недавно је колега Милош Милић, коме сам бескрајно захвалан, поставио питање да се присетимо наставника који су обележили наше школовање. Ограничио сам себе на шест имена, јер би у супротном текст био дужи од Толстојевих романа. Наравно, неправедно сам изоставио бројне наставнике, те крајпуташе који су ме омеђили и утемељили, поготову асистенте са факултета, дивне људе пре свега. Покушао сам да се сетим имена свих наставника од петог разреда до краја факултета. Невероватно, ниједног нисам заборавио.

Слађа. Моја васпитачица. Не сећам се њених метода, али нећу заборавити дан када сам се вратио са летовања из Сплита. Носио сам црвене тренерице. Пришла је и загрлила ме је снажно. Код куће су причали да смо добро проши како смо могли. (А како смо могли? То питање ме је прогањало  данима, али се нисам усудио да га поставим.) Страховали су за сестру која се још увек није вратила из Омиша, а немири су већ кренули. Годинама нисам разумео обезоружавајући загрљај. Касније, у немирним деведесетим, тај загрљај постао је мој мир – добио је смисао. Нисам ни слутио да је у том загрљају била уткана једна брига, један страх, једна неизвесност, једна радост. Сплит сам давно заборавио. Фотографије чувају сећање на бермуде из Сплита са ликом тада популарног Алфа. (Боже, колико сам био срећан због тих бермуда које су тада биле последњи модни хит! На једној фотографији навукао сам их све до испод мишица, јер је било много деце, а бермуде су морале целе да се виде.) Међутим, загрљај не заборављам. Напротив, кад год га се присетим, он постаје све видљивији – моја Итака. Нема дамара у мени који се не разбуди. И данас, после толико година, кад год сретнем Слађу, имам потребу да је загрлим. Да јој вратим. Да је заразим. Да је исцелим. Плашим се да је не збуним, јер она није даривала да би јој се вратило. Даривала је да бисмо научили даривати. Загрљај је заправо тренутак кад човек пожели да прошири себе и да у себи пронађе место за другог. Колике су њене ширине, могу само да наслућујем…

Дафина. Моја учитељица. Стари ков, да се благоглагољиво изразим. Били смо јој последња генерација. Енергија у гласу, покрету, мисли. Став – јасан и неприкосновен: рад, ред и дисциплина. Мирко је био саставни део свих активности. Редари су били задужени да сваког понедељка донесу новог Мирка, да се нађе, злу не требао. Родитељи су се почели утркивати чији ће Мирко бити плодоноснији. Предњачила је моја мајка. Наручила је да јој направе што савитљивијег, али и што отпорнијег Мирка, филигрански обрађеног; имао је чак и рукохват да не нажуља учитељичину руку. (Отпала јој дабогда, мислио сам тада.) С обзиром да је maman била главни контролор производње, нацрте и сам процес производње тог јединственог Мирка лично је надгледала и то у сред радног времена. Како сам само потајно желео да је чувени Аца секретар ухвати и да јој моментални отказ. Нажалост, Аца је баш тих дана био службено одсутан, и Мирко над Мирком стигао је до нашег одељења. Сви су били одушевљени финим радом, читав наставнички колектив, јер је учитељица, наравно, позвала и остале колеге да погледају чудо невиђено. Морам признати, у тим тренуцима био сам поносан на мајку немајку. (Недавно сам је подсетио на блудне мајчинске дане, баш ономад кад ју је заболела кичма. Не светим се, рекох, само примећујем. Морам вам признати да сам у том тренутку у њеним очима видео такву тугу и жал што јој један Мирко није при руци. Ошинула би ме да је могла, тачно душу да испустим.)

Убрзо је дошао ред да се Мирко извуче из школског ормара. Мог млађег брата заболео је стомак. Иако смо били учионица до учионице, нисам пошао да га отпратим до куће, без обзира што ме је његов учитељ замолио. Слагао сам да имам контролни, и да не могу да одсуствујем. Наравано, било је паметније да сам врат сломио него што сам то урадио. Морао сам да скупим прсте на рукама, па сам по једној руци добио ћушке што нисам показао никакву емпатију према брату, а по другој што сам слагао учитеља. И то пред читавим разредом, испред учитељичине катедре. Мислим да ме је срамота највише болела. И срамота и одговорност се уче. Сигуран сам.

Чувени 8. март, утркивали смо се ко ће креативнији и лепши поклон купити учитељици. (Без обзира на Мирка, ми смо је заиста волели. Волели су је и наши родитељи које није нимало мазила. Попу поп, бобу боб – према родитељима је била болно сурова.) Елем, сви ми донели поклоне, неки и последње новце из куће издвојили, док један друг није имао шта да издвоји и донео кило јабука. Тренуци дечије окрутности и суровости понекад заиста уплаше. Тога нисмо били свесни. Колико смо се ми њему смејали, колико смо му се ругали, ја не могу ни да опишем. Да га молимо за опрост три године дана, мислим да не би требало да нам опрости. Учитељица је приметила. Опоменула нас је да се умиримо. Сутрадан је донела колаче за све нас.

Послужила нас је. Мислим да никада укуснији, а истовремено ни горчи колач од јабука нисам појео.

Дане. Мој одељењски старешина. Предавао ми је математику, сагоревао је на часу – није штедео ни себе, ни нас. Није ми био један од омиљенијих наставника, јер ми ни математика није била омиљени предмет. Једном сам плакао, толико ме је разљутио да сам плакао све време на путу од једне до друге школе, јер нисам имао стрпљења да сачекам педагога који је био у другој школи. Хтео сам истог часа да тужим наставника. Био сам седми разред, идем путем – а суза сузу стиже, јецам. Сећам се тих суза и данас, али правог и ваљаног разлога за моје хистерично понашање и излив беса не успевам да се сетим. Још увек памтим његове рецепте исписане након неуспелих домаћих задатака: 3×1 вежбање дневно, пре оброка. Био је бескомпромисан. Забранио нам је да му ма какве поклоне доносимо. На крају осмог разреда, када смо изразили жељу да му поклонимо нешто за успомену, рекао је:  ,,Мени је највећи поклон да положите пријемне испите и упишете жељене школе”. Тако је и било. Донео је преко сто ружа из сопственог ружичњака како бисмо сами направили букете за наставнице и другарице. Био је духовит. Био је посвећен свом послу. Радио је са нама као да је био на почетку свог радног века – пун ентузијазма, наде, енергије. Тада нисам успевао да разумем његове методе – а из данашње перспективе бивају ми све јасније. Човек је покушавао да изгради систем који није постојао. Био је један од највећих радника које сам имао прилике да упознам. Сад разумем. Читав свој радни век човек се борио са ветрењачама. Недавно сам га срео. Рекао сам му да радим у школи, да сам сад са оне стране катедре. Само што није заплакао. Потапшао ме је по рамену, и, готово, посрамљено, али одлучно, посаветовао: ,,Молим те, штеди се, штеди се колико год можеш. Не вреди, не вреди…”

Суза. Професорка дерматологије и козметологије. Трећа година средње Медицинске школе, друго полугодиште – долази нова професорка. Испитујемо, проматрамо – њој је први дан у учионици; за нас шанса да је шармирамо и придобијемо, наш терен. Завршила професорка медицину, специјализирала, нема посла у болници; има свој бенд, и то један од бољих у граду – све смо то сазнали и пре него што је ушла, а она је нас тек требaло да упозна. И данас памтим дашак ветра који уноси у одељење, осмех који обезоружава. Није ни часа часила, започела је једну од најважнијих лекција – започела је предавање о Животу и Човечности, о етици, моралу. Невероватно је да ниједно њено предавање не бих умео данас да препричам, а од ње сам највише научио. Иако по струци није педагог, познавала је педагогију и психологију у прсте, није теоретисала – само је делала, неуморно је давала себе свима нама. Предавала је само мом одељењу, и постала је наша професорка. Како смо само били поносни када смо изговарали њено име! Лебдели смо! Друговима из школе причали смо о величанству наше професорке, за њих је лик наше професорке био бајколик, граничио се са невероватним. Она је била феномен у школи која је ригидно поштовала правила понашања. Рушила је елегантно сваку норму, постављала је своја правила, ми смо правила прихватали, и решили да са њом запловимо… Веровали смо јој, веровала нам је. Поштовали смо је без задршке, можда као ниједног професора до тад. Волели смо је! Нисмо ни приметили како је једна жена, до јуче потпуна незнанка, постала саставни део наших живота. Више није било назад, само напред! Обожавала је књижевност, заљубњеник у књиге… Све смо то знали. Отворила је своја врата, а ми смо ушетали – без устручавања. Питали смо се како је могуће да неко има толико срце. Није нам дозвољавала да посустанемо – свако наше саплтитање дочекала би са осмехом охрабрења. А живот ју је саплитао само тако – трагедија за трагедијом. То се није могло приметити.

Прошло је десет година, сада сам ја са оне стране катедре. Стално сам се питао, и даље се питам – коју је то методику она изучавала? Ослушкивала је, посматрала – давала се, и у том давању никада није постајала мања, већ је расла заједно са нама. А ми смо је обожавали. Захваљујући њој спознали смо Лепоту. Спознали смо колика је вредност Човека. Много смо разговарали, чини ми се више са њом него са родитељима. И ћутали смо… И плакали, онда када је преминуо наш друг из одељења, много плакали, али и научили колико је важно да ценимо оно што имамо. У тим тренуцима, спознали смо, опет са њом, сву бесмисленост ситних размирица и сујете. Научила нас је да је неукусно да икад помислимо како се свет око нас окреће. Никада није прекоравала, користила је сократовски метод, и наводила нас да до спознања дођемо сами. Рачунала је на нашу савест, а ми смо се преиспитивали. Никада није уперила прст ни у једног од нас. То нису били њени манири. А ни ми нисмо дозволили да до прста дође. И како бисмо, она је била наша професорка.

Дубравка. Професорка опште књижевности. Ерудиција. Галантност. И ширина и дубина. Њена посебност лежи у чињеници да и данас са великим усхићењем и поносом изговарам да ми је баш она била професор и ментор. У школи је цитирам, примењујем њене методе, радо се присећам њених предавања, а белешке са предавања чувам као малу драгоценост. Од ње сам учио. Чини ми се, све што сам сазнао о књижевности, о лепоти и могућностима које књижевност носи, сазнао сам захваљујући њој. Била је професор који инспирише, покреће, отвара простор за нове могућности и другачија виђења. Није нас учила само књижевности, од ње смо учили шта значи слобода, колика је њена цена. Научили смо да је циљ образовања разлучити глупост од мудрости, и да испразну и јалову демагогију коју су просипали разнорани професори-првосвештеници не узимамо здраво за готово. Учила нас је да критички мислимо. Да сумњамо, и да преко сумње долазимо до сазнања. Била је принцип конструкције. Отворила је мој ум. Њена храброст је освајала и обавезивала. Веома често за време предавања помислим: ,,Шта би ми сад Дубравка рекла?” И кад посустанем, и кад ми се све смучи, и кад немам снаге да се борим са разноразном фукаром, сетим се њене енергије, истрајности – и, наставим даље. Не повлачим се!

Драгица. Филозоф-животни. Моја бака. Баба Грацка. Као дете које свашта зна, а ништа не разуме, био сам убеђени да је баба завршила најмање седам факултета. Нисам био баш сигуран који су, али у бабино познавање права и медицине нисам сумњао.  Искрено, срчаност да се упусти у бројне теолошке и историјске расправе није јој недостајала. Озбиљне политичке теме долазиле су на дневни ред тек кад сам порастао. То што је бакана срицала слова објашњавао сам њеним лошим видом; а ни сазнање да је радила као куварица није поколебало моје детиње уверње о њеном факултетском образовању. Мора бити да се са неким посвађала, па је по казни кувала. Тако сам ја то себи објашњавао. Моја друга баба Драгица, баба Селска, често ју је називала филозофом, незлобиво, онако шеретски – за своју душу. (Да ли само у нас човека покушају да опогане кад га назову филозофом?)  Волела је, иначе, да држи предавања и кад је човек пита и кад је не пита. Ту сам повукао на њу, нема ми лека. Кад сам се једном осмелио да је питам који факултет је завршила, добио сам одговор, који ми, признајем, није много помогао – животни, синко, животни! Данас разумем, биће да је најтежи. Ко положи, иде даље. Пада се само једном. Рат, глад, немаштина, породичне трагедије – тежачки живот какав ни Матавуљ ни Кочић описали нису. Мука и невоља. Само лелек и кукњава. А она увек насмејана. Њена борбеност и правичност били су, што би млади данас рекли – за медаљу. Причала ми је приче које никада ни у једној књизи нисам нашао, тврдила је да су народне. А онда би увек убацила неку озбиљну тему. Замисли, каже она, колико смо ми глуп и непросвећен народ. После рата учили су нас свему, градило се, обнављало – а нико да дође па да одржи једно предавање о штетности алкохола, а многе породице су због њега страдале. Мој Дуле, акохолизам то је у свету болест, а код нас обичај. У ђаво га однео, и мене са њим, куд га поменух. Знам ја, причао је мени доктор Тојага, он ти је најбољи психијатар у граду, ма шта у граду, у читавој Србији. Како би поменула Тојагу, тако бих се ја увек штрецну. Једном се окуражих, па је  питах – добро, бакана, није ваљда да си била луда? А она, Бог да јој душу прости, узме вуну, развуче је и покаже – видиш, сви су ме много секирали, па су ми се живци отањили, као што се и ова вуница на крајевима отањила. То што сам ја годинама касаније замишљао да је посао психијатра да са баканама распреда вуну, није најгора ствар на свету. Много страшније је што је успела да ме убеди да тих људи који кидају вуну нема више. Међутим, од ње сам научио да од млека које кипи постоји нешто много важније – здравље. Годинама се је мученица нервирала, па се пожалила доктору како не прође дан, а да се не изнервира:

– Па шта те нервира, Драгице? – пита доктор.

– Како шта? Млеко кипи, ја се нервиран. Нико да приђе да га помери.

– Драгице, млеко понекад и треба да искипи. Пусти га, нека кипи.

Оде она кући, дочека је њен човек, стави она млеко да се кува и изађе. Почело млеко да кипи, муж дрекне:

– Драгице, млеко кипи!

– Нека кипи – добаци она – доктор је рекао да кипи!

Ето, људи, свет остаје исти и пре и после млека које кипи. Нема ту много филозофије.

…

Пре десетак дана имао сам задовољство да се дружим са једном дивном девојчицом. Зовемо је Бубили – паметна, оргинална, маштовита и проницљива кћерка моје пријатељице. Заиста ми је друштво пријало, а након растанка, саопштава мени пријатељица да ју је Бубили сва озбиљна приупитала: „Мама, а да ли учитељ Дуле прди уопште?” Бескрајно смо се забавили, али и констатовали да смо често склони да идеализујмо људе који на ма који начин оставе траг у нашим животима. Тако је и са наставницима: нису они никаква митолошка бића, далеко су и од вила и од двоглавих змајева. Имају они и своје бриге, своје дилеме, своје несигурности и страхове: плачу, пате, воле, болују, греше, успевају и губе – па чак и прде, веровали или не. Али, сви они несумњиво оставе траг у животима како ученика тако и родитеља. Волео бих да се присетимо тих трагова; да о њима разговарамо. Да се присетимо тренутака кад смо били охрабрени да будемо неко у нечему.

Драге колеге и родитељи, присетите се својих наставника. Заподените разговор са децом о траговима који су унутар вас дубоко, о траговима које сте намерно потиснули или заборавили. Искористите прилику да већ на првом родитељском састанку предложите разговор о својим наставницима – не журите, одвојите који пут више од пола сата, нека тај родитељски потраје – тиче се искључиво деце – зар не?
Присетићемо се сопствених страхова, несигурности и зебњи. И што је најважније, присетићемо се да нису наставници само они који раде у школи. Наставницу су свуда око нас, само ако желимо да учимо. Колико тога можемо научити од деке који је припитомио ласту, од дечака без патика који враћа пун новчаник пара, од комшинице која сваког јутра почисти испред зграде – није она баш тако докона како ви замишљате. Толико тога можемо научити од дечака који стоички подноси подругивање читавог разреда, од дечака који је учитељици донео кило јабука. Манимо се сујета и острашћености. Толико тога можемо научити од васпитачице која се није наругала дечаку који је желео да његове бермуде буду у гро-плану. А могла је да повуче бермуде, да извуче мајицу, и да слика буде ваљана и цела лепа; могла је, али није…

Не стиче се образовање искључиво у школи, нити се оно као шири појам да укалупити у прилично ригидну институцију каква је данашња школа. Пробамо ли на силу да га угурамо, оштетићемо образовање. Често можемо чути: Шаљемо децу у школу да буду неко и нешто! Прво, престанимо да третирамо децу као пошиљке који једни шаљу, а други примају; а друго – деца су већ неко и нешто, нису ништа. За почетак променимо перспективу, биће довољно.

Професорка методике на факултету, тада асистент, научила ме је да је јако важно да ученицима поклањам време, научила ме је сопственим примером као и сваки одличан методичар. Време је нешто најдрагоценије што можемо некоме поклонити. Нема враћања, нема позајмљивања нема камате. Размишљајући шта је заједнички именитељ наставницима које сам издвоио, дошао сам до закључка да је то управо време које нису штедели и које су ми посветили. Међутим, не дарујемо само ми наше време ученицима, и они своје време поверавају нама. Дакле, пред њима је време, и пред нама је време – искористимо га. Ми постајемо и постојимо тако што наше време размењујемо са другима.

Ко су људи са којим сте ви размењивали време?

Узгред, можда оне бермуде и нису биле са ликом Алфа, можда је мајица била са Алфом, а бермуде са мотивима Спилта, али је загљаја сигурно било, то је у овој причи најистинитије.

П. С. Читаву ову школску годину започињао сам реченицом: Добар дан, добри људи! Након чега би уследило питање: Како сте? У једном одељењу ми се десило да сам изоставио питање, што је изазвало прилично симпатичну и оправдану реакцију једне ученице: Професоре, зашто нас нисте питали како смо? Заиста – зашто? Мучило ме је то питање, а онда сам схватио да сам претпоставио да су добро, јер су сви били насмејани и раздрагани. Претпоставка је била погрешна, они нису били добро, већ одлично. Тачно, непогрешиво – читав наш образовни систем заснива се на претпоставкама: претпостављају родитељи, претпостављају ученици, претоставају наставници. Да пробамо да саслушамо једни друге, да пробамо да поверујемо у доброту, да престанемо, што рече Пиндар, тежити бесмртном послу, већ да покушамо да исцрпимо поље могућег; ако карте нисмо бирали, да одиграмо са подељеним картама најбоље – заједно.